Za dnevni list „Danas“ piše Đorđo Žujović, potpredsednik Izvršnog odbora SDP Srbije
Tema izbornog zakonodavstva i njegova potencijalna reforma polako okupira javni prostor uz očito nerazumevanje većine političkih aktera, u čemu je zapravo problem kada se o ovome govori. Građani, sa druge strane, umorni od svakodnevice, uopšte ne mogu da isprate brojne ideje koje se tiču izbornog procesa, u čemu takođe vidim odgovornost političkih partija, pokreta, pojedinaca koji se usko bave ovim pitanjima.
Ne može se početi sa nekom dubljom analizom, a da sami sebi ne priznamo da političke stranke već duži niz godina idu jednom stranom ulice a ljudi drugom. Apsolutno odusustvo politčkog aktivizma i nezainteresovanost za procese koji se odvijaju duboko potkopova sve korisne stvari koje su rađene u pravcu približavanja donetih odluka i donosioca građanima. Zbog toga, prvi zadatak kada pričamo o reformi izbornog zakonadavstva treba da bude to kako da vratimo ljude u politiku?
Partije, kao pokazano najsposobnije političko vezivno tkivo, nažalost su toliko monopolizovale i centralizovale način odlučivanja da su poslanike i odbornike pretvorile u delegate bez konkretne odgovornosti za svoj rad. Odatle, zato, i treba krenuti. Učiniti izabrane pojedince kredibilnim je naš prvi zajednički posao. Zato i ovim putem predlažem da ozbiljno razmislimo o načinu na koji biramo svoje predstavnike.
Sadašnji proporcionalni sistem, po kojem su partije SVE u izbornom procesu i koji je pokazao svoje brojne mane, moramo reformisati tako da građani moraju znati ko su oni koji će ih reprezentovati u lokalnom i republičkom parlamentu i čije ime zaokružuju.
Tako dobijamo situaciju u kojoj se glasa za stranku, ali i direktno za kandidate sa lista. Na ovaj (direktan) način birali bismo 70 odsto kandidata, dok bi ostali bili birani po modelu koji se danas primenjuje, uvažavajući teritorijalnu pripadnost, idejnu raznovrsnost, rodnu ravnopravnost, kao i slične osobine koje daju podjednake šanse svima da se nađu u parlamentu. Ovim putem dobijamo kvalitetne pojedince koji imaju utemeljenje u realnoj glasačkoj bazi, što će pomoći potrebi da u prvi plan izađu oni iza kojih neko može stati svojim glasom, a sa druge strane izabrani predstavnici iza svog rezultata mogu uvek stati imenom i prezimenom.
Okoštalost političkog sistema dovela nas je u paradoks da vlasnici mandata postaju oni koji se biraju u stranačkim vrhovima, dok svi ostali postaju suvišni ili statisti u političkoj borbi.
Rešavanjem ovog problema možemo krenuti ka svim ostalim otvorenim stavkama, a koje se tiču medijskog predstavaljanja, finansiranja, pitanja funkcionerske kampanje, i svemu ostalom što se smatra upitnim u političkom procesu danas. Ono što je važno to je da pitanja izbornog zakodavstva nisu kratkotrajni projekti koji se menjaju svake godine ili treba da se menjaju prema željama pojedinaca, već moraju biti menjani tako da iz svake promene izađe nov kvalitet. Vraćanjem ljudi u politiku dobijamo potpuno nov način kontrolisanja političkih dešavanja, a osnaženi predstavanici građana postaju pravi i kontrolori i faktori odlučivanja iza kojih stoji baza građana a ne nužno partijska baza.
U redu je da se govori o tome koliko košta sekunda na televiziji ili radiju, da li Javni medijski servis odgovara potrebama svih i da li neko zloupotrebljava svoj državni položaj u kampanji, ali stavljanje na papir potencijalnih odluka nesprovodivih u praksi gura nas u slepu ulicu u kojoj prevelika očekivanja na kraju postaju preteška razočarenja. Zato u ovom tekstu ne pišem o tome da su mnoge tekovine biranja pojedinaca prevaziđene, da kada govorimo o izbonoj tišini pričamo o pojmu koji više ništa ne znači ili kada govorimo o istraživanjima javnog mnjenja pre govorimo o kreatorima istog nego o realnim pokazateljima snage i moći.
Opredelio sam se zato da ovu priču započnem načinom na koji neko postaje izabrani odbornik ili poslanik i koji je njegov ili njen stvarni uticaj na našu stvarnost. To je koren svega, pošto se decenijama vrtimo ukrug, pokušavajući da menjamo uslove prema određenim potrebama, pa tako onaj ko je danas opozicija a juče je bio vlast ne razume da nešto u praksi stvarno ne može, kao što onaj ko je juče bio opozicija a danas vlast prirodno nema sluha za određene potrebe.
Zato se i zalažem za društvo snažnih individua koje crpe legitimitet iz svog izbornog rezultata uvažavajući sve ostalo što čini ustaljeni politički život i neku praksu u kojoj ima i dosta dobrih stvari, što isto ne treba prećutati.
