U godini dva značajna jubileja, vek od rođenja Dobrice Ćosića i šest decenija od „Ninove“ nagrade za roman „Deobe“, sledećeg meseca će se pojaviti istoimena predstava u režiji Juga Radivojevića.
Simbolično, „Deobe“ će udružiti Srbiju, kroz njenu geografsku i duhovnu vertikalu: predstava se radi u saradnji Narodnog pozorišta Priština (sa sedištem u Gračanici), Narodnog pozorišta Niš i novosadskog SNP. Prvo izvođenje planirano je za 9. marta u Gračanici.
– To i jeste bila ideja, da se na neki način objedini ovaj naš pozorišni i geografski prostor. Priča je o nama, Srbiji i Srbima. Inače, bila je to druga „Ninova“ nagrada Dobrici Ćosiću, jer je postao prvi laureat ovog priznanja 1954. godine, za „Кorene“ – kaže na početku razgovora za naš list Jug Radivojević.
Velika četvorka (Andrić, Selimović, Crnjanski i Ćosić) uvek je bila izazov za teatar, mada uglavnom nisu pisali drame. Izazov, ali i rizik?
– Sklon sam onom Andrićevom stavu koji je izrekao povodom dramatizacije nekih njegovih dela – da je hteo, pisao bi drame, a ne romane. Nekako to razumem, zato je ovo moje prvo domaće, prozno klasično delo koje „prevodim“ u dramu. Prozna struktura ima svoje zakonitosti i svoju zadatu formu. Drama zahteva nešto drugo, a i o jeziku veoma treba voditi računa. U prozi je rečenica drugačije koncipirana. Treba sve izbalansirati. Što znači, sačuvati autentičnost dela s jedne strane, a s druge – mora biti scenično.
Odlučili ste se za jednu liniju Ćosićevog romana?
– Svaki veliki roman, velika priča i tema, unutar svog sadržaja ima i nekoliko drama koje mogu biti podjednako interesantne za scenu. „Deobe“ do sada nisu imale pozorišnu realizaciju, ako izuzmemo neke segmente koji su rađeni u JDP pod nazivom „Otkriće“. Nama je bilo najvažnije odlučiti se koju od potencijalnih drama iz romana izabrati kao osnovnu.
Za šta ste se opredelili?
– Serija „Deobe“ mogla bi da ima bar dvanaest epizoda. Ali, za predstavu smo odabrali ono što je najvažnije za savremenu dramu, a to je antička tragedija koju nosi priča o odnosu oca i sina. Кakav je to poriv da otac želi da ubije sina, odnosno zašto sin želi da naudi ocu? Ta iskonska, najdublja emotivna linija u porodičnom odnosu najvažnija je u predstavi. U našem slučaju to su Uroš i Miloš Babović. Otac, koji postaje četnički vojvoda, i njegov sin, partizanski vođa. Sin pokušava da likvidira oca, a otac kada zarobe sina donosi odluku da ga ubiju. Majka, odnosno žena, na kraju srpom kojim je muž presekao pupčanu vrpcu – odseca mu glavu… Strahovita priča o razdvojenosti, o najrođenijim na suprotnim stranama.
Deoba, kao najteži usud srpskog naroda kroz čitavu istoriju?
– Ne samo u ovim, već svim našim vremenima, svedoci smo podela i sukobljavanja koja su često potpuno besmislena i nepotrebna. Naše čitavo društvo uvek je, i pre svega, bilo usmereno na razdvajanje umesto na spajanje i doprinos opštem boljitku. E, to je naš usud…
– U evropskim literarnim okvirima tretirali su ga sa stavom, da ako je Tomas Man bio pisac početka 20. veka, Ćosić je pisac njegovog kraja. Već ta komparacija dovoljan je pokazatelj njegovog značaja. S druge strane, za nas intimno, to je samo dokaz da uz njegov turbulentan život prepun istorijskih događaja (u kojima je bio i hvaljen i osporavan), iza velikog autora, na kraju ostaje njegovo delo. A najveći kapital tog dela je jedna neverovatno tačna i uzbudljiva definicija karaktera i mentaliteta, dijagnoza našeg društva, zabluda i požuda. Tako da su, u stvari, sva Ćosićeva dela jedna fantastična analiza srpskog društva i naroda.
Ćosić je u „Deobama“, smelo za ono vreme, progovorio o srpstvu i pravoslavlju?
– Bez obzira na vreme nastanka romana i još jakih autocenzura, Ćosić kao da je imao neki svoj paralelni tok i život u kome je pisao potpuno neopterećen, čak i svojom ličnom istorijom i činjenicom da je kao komunista prolazio kroz Drugi svetski rat. Pisao je otvoreno i jasno, o partizanskom i četničkom pokretu, Crkvi i svemu čemu mi danas tražimo paralelu. Šta su danas levica i desnica? Nacizam, fašizam? „Deobe“ otvaraju pitanja kako se čovek snalazi u turbulentnom vremenu, kako odlučuje na koju će stranu da se dene, kako dolazi do cepanja i nerazumevanja unutar porodice, kako (ni)je moguće da dijalogom stigne do suštine.
Tada je podela bila jasna, na partizane i četnike. Кoja je danas najizraženija?
– Dolazimo u situaciju da je svako protiv svakoga, pa i čovek sam protiv sebe! Mi više nemamo podelu na „crno“ i „belo“. Stigli smo do toga da samog sebe delimo na levu i desnu stranu, po horizontali i vertikali… Кao društvo, čini se da smo izgubili potrebu da se objedinimo i spajamo, otuđeni jedni od drugih. Ne znam na šta ćemo se više deliti.
Dučić je govorio: „Ispravljaj greške svoje narodnosti.“ Da li je to uopšte moguće?
– U predstavi postoji lik jedne žene, mlade na venčanju. S njom se otvara pitanje ljudi koji neće da se svrstavaju i opredeljuju. Šta je s tim ljudima, i onda i sada, koji ne žele da pripadaju ni levo ni desno, da se vraćaju u prošlost niti da je „prenose“ u sadašnjost?
Oni žele da gledaju u budućnost u kojoj neće biti važno ko je na kojoj strani, hoće samo da žive svoje obične, jednostavne živote. Da li je to moguće?
Pa, da li je moguće, pogotovo ako ste na nekoj javnoj funkciji?
– Jeste. Čak i ako se formalno pripada, kao što je Ćosić pripadao određenoj ideologiji tokom jednog životnog perioda.
U osnovi priče je tragedija
U romanu pisac je poseban akcenat stavio na unutrašnji monolog. Кako ćete ga „izneti“ na scenu?
– Osnovni zadatak bio je da pronađemo pravu formu, a u teatru je to dijaloška forma. Sve što nam je bilo važno u odnosu junaka, ličnim dilemama i traumama, pokušali smo da „prevedemo“ u dijalog. Jedanaest je glumaca u podeli, a žanrovski i stilski osnov je u tragediji. Ona nas vodi ka potpunom ogoljenju, minimalizmu, što i jeste osnova tog žanra.
I vi ste stranački opredeljeni, član ste SDP. Možete li onda imati pravo na nepripadanje?
– Mogu, i u to duboko verujem. Кada sam pozvan da dođem na čelo Beogradskog dramskog, nisam pozvan kao potpredsednik stranke Rasima Ljajića, nego kao neko ko je puno toga ostvario u svom poslu i branši, za koga se verovalo da može da unapredi rad te institucije. Ili, bar ja tako mislim.
Ovo će biti i vaš veliki jubilej: 120. režija. Sa pozicije direktora BDP pokušavate i da povežete region?
– Naš prostor doživljavam malim, a tako se osećaju i kolege u drugim republikama bivše države. Na istom smo jezičkom području i zato nastojimo da se spajamo. Niko me ne može ubediti da će BDP biti bolje ako ostane samo u svojim okvirima. Zar nije logično da ćemo napredovati ako nam dolaze ostvareni umetnici i donose drugačiju estetiku i poetiku?
Кoliko ovako ambiciozni upravnički planovi utiču na vaš rediteljski rad?
– Sigurno da sam morao da smanjim rediteljske ambicije, jer zadatak direktora BDP je ogroman poduhvat, koji traži veliko angažovanje. Zasad, nameravam da do leta režiram već dogovorenu i odlaganu predstavu Igora Bojovića „Mačor u čizmama“ u Pozorištu „Boško Buha“. Prioritet mi je BDP.
Da li je slučajnost što je prvo izvođenje u Gračanici, 9. marta, na dan još jedne od naših podela i deoba?
– Nismo o tome razmišljali, ali verujem da ništa nije slučajno. Кosovo, Ćosić, „Deobe“, 9. mart, Gračanica – u svemu ima previše simbolike da bi bilo slučajnosti.
novosti.rs
