Igor Mušić, predsednik Gradskog odbora Socijaldemokratske partije Srbije Beograd, piše za dnevni list „Danas“.
Gradski odbor Socijaldemokratske partije Srbije pokrenuo je inicijativu da Beograd podigne spomenik Tomi Zdravkoviću i na taj način se makar delom oduži čoveku zbog koga izrazi vrhunski umetnik ili legenda imaju svoje pravo značenje. Inicijativa koju smo pokrenuli je vanstranačka, nadstranačka, apsolutno van politike i dnevnih zbivanja koja nam oduzimaju dobru energiju.
Ona je ljudska, iskrena, plod naše želje da dobra, kvalitetna muzika i njeni autori ne budu zaboravljeni i prepušteni vremenu u kojem su prave vrednosti ispod radara onih koji tek odrastaju i stasavaju.
Neverovatan odjek na koji smo naišli, puno podrške i interesovanja za ovu ideju govore nam da smo uradili pravu stvar kada smo ovo pokrenuli.
Beograđani i svi oni koji se tako osećaju znaju koji su to pojedinci koji su u ovaj grad donosili iskrenu emociju, dušu i duh, ko su ljudi koji su Beograd učinili gradom u kojem je svako dobrodošao i u kojem niko nije stranac. Toma Zdravković je upravo bio takav. Ne samo kao umetnik, kompozitor, tekstopisac, pevač.
On je bio i ostao Beograd. Čovek.
Tridesetog septembra navršava se 30 godina od njegove smrti. Radujemo se što je neko konačno njegovu životnu priču pretočio u film. Još jedna inicijativa koju treba da svi podržimo.
Naš predlog s druge strane je bio da se u Skadarliji, ili na nekom mestu za koje nadležne gradske institucije kažu da je prikladno, podigne Tomi Zdravkoviću spomenik i da to podržimo svi koji u ovom gradu živimo. Pročitao sam i usput neki komentar koji govori o inflaciji spomenika u našem glavnom gradu. Ali ovo, ovo je upravo suprotna stvar.
Ovo je spomenik ne samo jednoj ličnosti. Ovo je spomenik jednom vremenu, jednoj zemlji i ljudima u njoj, jednom načinu razmišljanja i života. O tome se ovde radi. Tri decenije je zato i previše, ako govorimo o tome zašto se ovako nešto nije pre desilo.
Ne znam. Ali je važno da se desi sada i da naša generacija pošalje poruku o tome kakav mi Beograd vidimo i ko su zapravo njegovi dobri duhovi.
Toma Zdravković je neko ko je spajao različitosti, ko je ujedinjavao.
Ljudi različitog starosnog doba, ljudi različitog materijalnog stanja, različitih pogleda na svet, oni koji su „mirisali“ različitu muziku.
Svi oni zajedno i mnogi drugi, u njemu su nalazili utehu i pronalazili se u njegovim stihovima. Poštovan širom bivše Jugoslavije, osoba za koju su se vezivale stotine anegdota, čovek dobrog srca i malo tragične sudbine, nekako je zadužio sve nas.
Beograd vidimo kao kosmopolitski grad.
Grad u kojem nema mesta za mržnju, netrpeljivost, neprijateljstvo.
Takvog volimo da ga opisujemo i pored toga što je pitanje da li je on uvek stvarno takav. Ali on je takav u našim mislima, u našim pozitivnim ličnim primerima, u delima onih koji su ga učinili takvim. On ne može da se deli, svojata, grupiše.
Nema našeg i nečijeg Beograda. On pripada svima i svako u njemu ima prava da nađe svoje mesto, bez obzira na brojne razlike koje postoje među svima nama.
Zato ova inicijativa između ostalog i postoji. Da kada zastanemo na štandu na kojem nam treba 30 sekundi da podržimo nešto dobro i plemenito, u sebi pronađemo opet neke dobre vibracije i raspoloženje.
Da pošaljemo poruku da ovaj grad treba da se seća pravih ličnosti, kvalitetnih ljudi, onih širokog i dobrog srca. To je onda dokaz da ni naša generacija nije promašena, kako vole često da kažu, i da ipak gajimo kulturu sećanja koja nedostaje u dovoljnoj meri.