Igor Mušić, predsednik Gradskog odbora SDP Srbije Beograd, piše za dnevni list „Danas“.
Pandemija koronavirusa definitivno je promenila naše živote. To već sad postaje kliše fraza, koju svako provlači kada opisuje sve ono što nam se događa prethodnih godinu dana i onda se obavezno doda i to da se sve promenilo. I tek će, ništa sporno. Promenio se pogled na svet, ubrzano nestaju neka zanimanja a nastaju nova, privreda je u kolapsu na globalnom planu i tako možemo unedogled da nabrajamo. Sve što se već zna i o čemu svi pričaju. I sve tako kad poređamo po važnosti i bitnosti, ne može da se meri sa činjenicom da se paralelno sa virusom borimo i sa protivnicima zdravog razuma. I isto tako sa činjenicom da je poverenje u medicinu i nauku na minimumu. Naravno, ne govorimo o fenomenu koji dolazi iz ove zemlje, ta pandemija nepoverenja u naučna dostignuća je gotovo neverovatna u celom svetu.
Posle početne politizacije cele priče, deluje mi da svi relevantni činioci u društvu shvataju da oko svega može da se vodi politička debata, ali oko vakcinacije ne. Međutim, deluje mi da građani imaju visok nivo kolebanja uzrokovan poplavom gluposti i dezinformacija koje im otežavaju već dovoljno otežan život tokom ovog pakla. I za to oni nisu krivi, svi smo mi žrtve raznog ludila na sve strane. Na raznim veb platformama vidimo gomilu „stručnjaka“ koji su ovu situaciju iskoristili za samopromociju i plasiranje opasnih teorija. I sa tim se moramo suočiti.
Svako u tom suočavanju ima svoj delić odgovornosti. I tako svi i moramo da se ponašamo. Ovde se radi o bolesti u kojoj jedan zaraženi vuče drugog, trećeg, petog. U kojoj jedna privredna grana vuče još njih deset. Jedno ugašeno radno mesto je poraz, a ovde govorimo o desetinama, stotinama hiljada, milionima na nivou sveta i ko zna koliko nas još takvih priča očekuje. Zato neodgovornost pojedinca ili grupe nije obična kao u slučaju neke teme gde se masa prirodno polarizuje. Mora se tako stvoriti nulta tolerancija za ludake, čudake, nadrilekare, travare, iscelitelje, one koji znaju šta sprema svetska vlada u senci i koji je plan Bila Gejtsa od leta. Jednostavno, sa naukom se ne polemiše.
U prilog ovim mojim rečima, pogledajmo malo i brojke. Ne moje brojke, ne moje projekcije, već ono što možemo pročitati kao zvanične izvore zemalja koje svakog dana iznose podatke. I pogledajmo samo neke. Recimo, dok pišem ovaj tekst, broj pozitivnih, u procentima, u odnosu na testirane u Izraelu je 1,9 odsto. Broj umrlih u nedelju, 28. marta, isto u Izraelu je četvoro. Govorimo o državi koja je revakcinisala preko 55 odsto stanovništva. Velika Britanija, koja prati Izrael u vakcinaciji, takođe beleži odlične rezultate. Takođe, na dan kada ovo pišem, u Londonu, jednom od svetkih epicentara zaraze do pre par meseci, nije zabeležen nijedan smrtni slučaj. I sa čime mi onda uopšte treba da debatujemo? Šta još nije jasno u svemu ovome?
Uzmimo i neke studije iz naše zemlje, gde se još stidljivo govori o efektima vakcinacije, jer je ona negde na trideset posto zacrtnih ciljeva. Ali, evo, uzmimo informaciju koju su sa javnošću podelili iz KBC „Bežanijska kosa“ da nemaju smrtni slučaj osobe koja se revakcinisala. Ili da iznesem sopostveno zapažanje – nisam već preko mesec i po čuo da je preminuo neki lekar iz crvene zone, imajući u vidu da je većina njih isto tako revakcinisana. Zašto onda ljudi čekaju?
Postoji i još jedna strana ove priče, a to je licemerje koje u ovom trenutku dostiže vrhunac. Da li smo svi, pre nepunih godinu dana, tokom trajanja policijskog časa, aplaudirali lekarima i svim medicinskim radnicima kao modernim herojima današnjice? Da li smo bili ponosni što su to naše komšije, prijatelji i sunarodnici koje je iškolovala njihova zemlja i koji, zarad svog naroda, trpe nadljudske napore da bi nam pomogli? Da li smo se svi dičili činjenicom da baš mi imamo prijatelja koji je u crvenoj zoni radio po 12 sati i za to vreme pomogao destinama ljudi? Sada se nalazimo u sitauciji da mi možemo da pomognemo njima, tako što ćemo se prijaviti za vakcinu, koju je većina tih istih lekara primila, i pomoći svima nama da izađemo iz ovog začaranog kruga.
SDPS je pokrenuo inicijativu koja nije ni politička ni stranačka. Ona je jednostavno zdravorazumska. Svakog dana na ulicama Beograda, a uskoro i širom Srbije, pričamo sa ljudima i objašnjavamo značaj vakcinacije. I mogu ovde mirne duše napisati da, suštinski, većina ljudi nema apsolutno ništa protiv procesa imunizacije, kada se o tome govori činjenicama i licem u lice. Moramo imati razumevanja za njihove dileme, brige, sumnje. U eri gde milion informacija struji u sekundi, treba sačuvati razum i odvojiti normalno od nenormalnog, bitno od nebitnog, a pitanje je koliko smo posle svega što smo preživeli svi zajedno za to uopšte sposobni? Jednom, sve ovo će biti prošlost, vreme o kojem ćemo pričati uz sećanje na one koji nisu pobedili u ovoj bici, ali nikad neću lično oprostiti onima koji ovih dana truju ljude glupostima i teorijama zavere, ne pitajući se nijednom: a koliko je to života koštalo?
