1. DOSADAŠNJI MODEL EKONOMIJE I PERSPEKTIVA ODRŽIVOSTI
1.1.
Svetska finansijska kriza je u Srbiji, kao i u drugim balkanskim zemljama, našla plodno tlo da aktivira hronične rizike koji su akumulirani u prošlosti. U Srbiji, ona po redosledu uzroka u okviru inertnog modela ekonomije ima najpre karakter
platnobilansne krize.
1.2.
U backgroundu svih rizika poslovanja međusobno su povezane i pothranjujuće fundamentalne neravnoteže:
(1) rast spoljnotrgovinskog i platnobilansnog deficita;
(2) izostanak snažnije reindustrijalizacije i investicija u proizvodnji razmenjivih
dobara i infrastrukturi, zbog čega je izvoz ostajao na niskom nivou u odnosu na
BDP i u odnosu na uvoz;
(3) ukorenjene i neopadajuće eurizacije u prometu i finansijskim asetima;
(4) procikličnosti fiskalne politike i odgovarajućeg fiskalnog deficita, te ubrzanog
rasta spoljnog duga, najpre komercijalnog a potom i javnog;
koje su se produbljivale od 2000. godine, a naročito u 2006, 2007. i 2008. godini.
1.3.
Nakon uklanjanja međunarodnih finansijskih sankcija krajem 2000. godine, trgovinske liberalizacije i sklapanja stand-by aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom (MMF) u 2001, kada je data podrška deviznim rezervama i omogućen otpis dve trećine spoljnog duga, kao i reprogram preostalog duga, nastupila je monetarna i cenovna stabilizacija i otklanjanje dispariteta, kao i značajan rast priliva kapitala po svim osnovama iz inostranstva, uključujući i intenzivnu privatizaciju od 2002. godine, što je sve doprinelo rapidnom rastu tražnje i konjunkture, pri čemu su vučni motori bili u javnom sektoru i delovali preko rasta plata i druge potrošnje u javnom sektoru.
1.4.
Tako su produktivnost i bruto domaći proizvod do 2003. ubrzano rasli u sferi usluga (trgovina, telekomunikacije i saobraćaj, kasnije finansijska intermedijacija ograničena uglavnom samo na banke dok se drugi oblici nisu razvijali), a od 2003. godine i industrija, ali znatno sporije. U celom periodu 2001–2008. BDP je rastao po prosečnoj stopi od oko 5%, dok je bruto dodata vrednost u sektorima razmenjivih dobara (industrija, poljoprivreda i građevinarstvo) rasla po stopi od oko 1,5%.
1.5.
U drugoj polovini 2004. godine konjunktura i rast tražnje zastali su nakon sklapanja stand-by produženog aranžmana u prvoj polovini 2004. godine, nakon čega su zamrznute plate u javnom sektoru a glavni izvor tražnje prebačen je na kreditnu aktivnost banaka već u 2005. godini, kada se ubrzava privatizacija domaćih banaka i dolazak stranih banaka.
1.6.
Nakon uspešnog završetka stand-by aranžmana početkom 2006. godine, već od polovine iste godine ponovo se pokreće rast plata u javnom sektoru, a krajem godine, u predizbornom ambijentu, javna potrošnja i plate u javnom sektoru drastično rastu. Raste i investiciona potrošnja na bazi kreiranog tzv. Nacionalnog investicionog plana (NIP), koja se najvećim delom preliva u potrošnju stanovništva sa malim rezultatima u pogledu obima izgrađene infrastrukture.
1.7.
Polovinom 2007. godine, nakon što se uočava drastično ubrzan rast komercijalnog zaduživanja u inostranstvu, pre svega od strane privrede, Narodna banka Srbije reaguje merama opreza (prudencijalnim merama ) ograničavanja zaduživanja banaka u inostranstvu, nakon čega banke na direktan način povezuju preduzeća-klijente sa svojim maticama u inostranstvu, ostajući uglavnom garanti, i tako prevazilaze njene mere. Zaduživanje preduzeća nastavlja se nesmanjenim intenzitetom pa je za samo godinu i po dana to zaduženje (tzv. cross border krediti) dostiglo cca 12 milijardi evra. Kapital je najvećim delom ulagan u oblast poslovanja sa nekretninama i u trgovinu, manje u industriju(uglavnom proizvodnju intermedijarnih dobara), što je bio loš način korišćenja obimnih sredstava u pogledu jačanja izvoza i proizvodnje razmenjivih dobara. Ovo će se zaduživanje u trenutku prelivanja svetske finansijske krize, koja implicira tzv. platno-bilansnu krizu kod nas, tj. prekid neto priliva kreditnog kapitala i prelazak na neto odliv, tj. drastično uvećanje servisa duga u okolnostima prestanka kreditiranja izvana, pokazati kao „vodenički kamen oko vrata“ naše privrede.
1.8.
U uslovima finansijske krize već su se u 2008. godini ispoljile sve tri glavne konsekvence: monetarna destabilizacija, kriza budžeta i kriza likvidnosti u privredi, što je za posledicu imalo značajan pad privredne aktivnosti, uvoza, izvoza i industrijske proizvodnje, kao i prometa i zaposlenosti u narednoj, 2009. godini. Trend industrijske proizvodnje počeo je da pada početkom druge polovine 2008. godine. Zahvaljujući brzoj reakciji Međunarodnog monetarnog fonda, s kojim je aranžman sklopljen već u novembru 2008, prilikom donošenja budžeta za 2009. godinu, i potom značajan finansijski aranžman u maju 2009. godine, prevaziđena je kriza stabilnosti (doduše, na višem nivou deviznog kursa) i bitno je ublažena kriza budžeta u ponovljenim merama države u vezi sa restrikcijama, zamrzavanjem plata i penzija i povećanjem fiskalnih prihoda. Najbitniji doprinos aranžmana sa MMF-om jeste tzv. Bečka inicijativa koja je usledila polovinom 2009. i koja je predstavljala dogovor banaka komercijalnih kreditora da se održi kreditna izloženost, tj. da se u dobroj meri refinansira veliki komercijalni dug privrede, što je bitno umanjilo pritisak nelikvidnosti koja je polako tokom 2009. gubila na intenzitetu. U protivnom, bez aranžmana sa MMF-om, privreda i budžet, a verovatno i stabilnost, zapali bi tokom 2009. godine u krizu spoljne i unutrašnje likvidnosti i, sasvim izvesno, doveli do destabilizacije i/ili iscrpljivanja postojećih deviznih rezervi.
1.9.
Reforme sistema i institucija, kao i određene reforme u javnom sektoru, generalno posmatrano, započele su 2003. godine, ali nisu nastavljene. Tako je u pozadini, kao kočnica razvoja (u smeru veće dinamike investicija, reindustrijalizacije, postepenog rešavanja fundamentalnih neravnoteža i podizanja kreditnog rejtinga zemlje, propulzije direktnih investicija iz inostranstva i izgradnje infrastrukture), javni sektor ostao nereformisan, ne računajući izvesne reforme poreskog sistema, kao ni reformu i privatizaciju bankarskog sektora. Izostala je, naime, kompleksna i celovita reforma javnog sektora koja podrazumeva spregnutost najmanje tri osnovna cilja:
(1) relaksaciju javne potrošnje i budžeta,
(2) uspostavljanje održivih socijalnih funkcija države, što podrazumeva i reformu penzionog sistema kao najzahtevnije socijalne funkcije i njegovu postepenu emancipaciju od budžeta putem kapitalizacije penzionog fonda iz korporatizovane državne imovine i prava, i
(3) podizanje efikasnosti javnog sektora putem korporativizacije i privatizacije infrastrukturnih delatnosti, odnosno javnih državnih i komunalnih preduzeća, kao i gradskog i građevinskog zemljišta, ali uglavnom ne po modelu dosadašnje privatizacije.
Javni sektor je ostao poluga prelivanja sredstava iz privatizacije i kreditnog zaduženja u potrošnju bez odgovarajućih investicionih ulaganja. Tako je potrošnja (državna i lična) u 2007. i 2008. godini dostigla nivo blizu 100% BDP-a pa je komplementarno učešće investicija bilo približno na nivou od 22% do 23%, koliki je i dodatak na bruto domaći proizvod do ukupne tražnje koji potiče iz inostranstva kao deficit robe i usluga. Sa platno-bilansnom krizom ispoljilo se prinudno sužavanje platno-bilansnog i spoljnotrgovinskog deficita, ukupne tražnje i potrošnje i, samim tim, privredne aktivnosti, i to najviše u industrijskoj proizvodnji.
1.10.
Model ekonomije zasnovan i nasleđen iz daleke prošlosti, koji je ostao nepromenjen decenijama i koji kroz javni sektor generiše ukupnu tražnju i redistribuira pozajmice iz inostranstva i privatizacione prihode u ovoj deceniji, sa efektima stvaranja monopola i kartela u industriji i trgovini, kao i manipulacijama građevinskim i poljoprivrednim zemljištem u procesima privatizacije, iscrpljen je jer se suočava sa krizom spoljnog i unutrašnjeg duga i velikim socijalnim tenzijama. Spoljni dug (javni i komercijalni) na kraju 2009. dostiže cca 23 milijarde evra, a sa unutrašnjim javnim dugom dostiže preko 26 milijardi evra, pri čemu je važnija činjenica da servis spoljnog duga u 2010. godini, kada dolaze na plaćanje i tranše reprogramiranog starog duga, dostiže preko 50% ukupnog izvoza robe i usluga, a smatra se da je ovaj odnos sa aspekta održivosti duga na granici 25%.
1.11.
Oživljavanje industrije od 2003. godine, delimično zasnovano na privatizaciji nekih velikih i uspešnih preduzeća, uglavnom je bilo u kategoriji netrajnih proizvoda široke potrošnje, ako izuzmemo industriju metala u kojoj je daleko najvažniji U. S. Steel Serbia u Smederevu. Najvažnije grane industrije tako su ostale: industrija prehrambenih proizvoda i pića, proizvodnja osnovnih metala, proizvodnja hemikalija i hemijskih proizvoda, gde je važna grana farmaceutska industrija, proizvodnja proizvoda od gume i proizvodnja proizvoda od plastičnih masa, proizvodnja proizvoda od ostalih nemetalnih minerala, gde spada proizvodnja cementa i drugih građevinskih materijala, prerada drveta i proizvodi od drveta i plute i proizvodnja derivata nafte. Nije, međutim, bitnije ulagano u metaloprerađivačku, elektronsku, tekstilnu, automobilsku, mašinsku i druge visokotehnološke industrije bez kojih nema ozbiljne industrijalizacije. Nije, takođe, znatno ulagano ni u primarnu poljoprivredu ili ekologiju i infrastrukturu, koje u velikoj meri čine osnovu industrijalizacije. Ne računajući oporavak elektroenergetskog sistema u 2001. i 2002. godini, koji se dogodio zahvaljujući donacijama, energetika – koja je pretpostavka i imperativ za ozbiljniju industrijalizaciju – našla se van domašaja značajnijih investicija.
1.12.
S obzirom na opšti i u velikoj meri centralizovani okvir javne potrošnje kao osnovni kanal podsticaja tražnje kod stanovništva, uz zaostajanje dinamike investicija u infrastrukturu i razvojne aktivnosti, ne čudi što nema značajne razlike u performansama privrede u Srbiji kada je reč o velikim teritorijalnim segmentima kao što su Beograd, Vojvodina ili centralna Srbija. Najznačajnija činjenica koja implicira određene razlike u performansama privrede, merene indikatorima produktivnosti, rentabiliteta i akumulativnosti na nivou skupova po veličini preduzeća i svojinskom statusu, jeste teritorijalni razmeštaj preduzeća (pravnih lica) iz domena energetike. S obzirom na značaj, veličinu i učešće u bruto dodatoj vrednosti, skup preduzeća u sastavu elektroprivrede Srbije, koji je uglavnom razmešten na teritorijama van Vojvodine, znatno doprinosi razlikama u produktivnosti kod velikih preduzeća, kao i razlikama u neto finansijskom rezultatu i akumulativnosti u Vojvodini i ostatku Srbije. Naime, preduzeća iz sastava elektroprivrede (Sektor proizvodnje i snabdevanja električnom energijom, gasom i vodom) prešla su u 2007. godini u zonu negativnog poslovanja i značajnih gubitaka u poslovanju i naročito gubitaka kapitala na osnovu transformacije prilikom razdvajanja osnovnih i sporednih delatnosti u 2006. godini. Finansijski rezultati poslovanja nisu se bitno popravili ni u 2008. godini, mada je konačni neto finansijski rezultat popravljen jer više nije bilo knjigovodstvenih gubitaka, ali je ostao duboko negativan (oko -12% od ukupnog prihoda). S druge strane, veliko javno preduzeće „Naftna industrija Srbije“, odnosno pravni subjekti koji su nekada pripadali jedinstvenom preduzeću „NIS“, koje je teritorijalno locirano u Vojvodini, značajno pozitivno doprinosi ukupnoj produktivnosti, rentabilitetu i akumulativnosti, zbog čega performanse privrede Vojvodine dostižu performanse celine privrede u Srbiji, a kod velikih državnih preduzeća znatno ih nadmašuju.
1.13.
Opisani model, u smislu ukupnog razvoja, nije održiv između ostalog i zbog pomanjkanja neselektivnih komercijalnih finansijskih izvora u međunarodnom okruženju tokom finansijske krize i nakon prevladavanja finansijske krize. Lekcija će biti naučena. Ipak, investicioni kapital traži oportunitet a on će, izvesno je, percipirati veću sigurnost. Stoga se težište oportuniteta za direktne investicije pomera ka infrastrukturnim delatnostima, tj. javno-privatnom partnerstvu, koncesijama, dokapitalizacijama, a u pojedinim slučajevima i prodajama sadašnjih javnih i komunalnih preduzeća. Paralelno bi jačao oportunitet za ulaganja u industriju i poljoprivredu. Pretpostavka ovog procesa jeste temeljna reforma javnog sektora koja podrazumeva gore navedena tri povezana cilja. Usledila bi konsolidacija javnih i komunalnih preduzeća i sistema, a potom jačanje komponente investiranja u infrastrukturu od strane države i međunarodnih kreditora. Tek bi se tada stvorili uslovi za dolazak komercijalnog kapitala (stranih direktnih investicija).
