Đorđo Žujović, potpredsednik Izvršnog odbora SDP Srbije, piše za „Politiku“.
Na političkoj sceni Srbije poslednjih godina dominira tema izbornih uslova, uz upadljivo odsustvo predloga koji bi rešili suštinske probleme. Pitanje opšte atmosfere u predizbornom periodu, kao i tokom izbornog procesa, gleda se isključivo kroz obaranje ruku vlasti i opozicije, što prati zabluda da će to odrediti izbornog pobednika. Ne postoje, niti će postojati idealni izborni uslovi. I nema tog zakona, niti pravila koji će sve i svakoga učiniti zadovoljnim. Zbog toga svaka priča o izbornom zakonodavstvu i menjanju sveukupnih izbornih uslova postaje deplasirana i pre samog početka nekakvih pregovora ili razgovora u javnosti.
U svemu gorenavedenom postoji ključna greška u rezonovanju i početnim premisama. A stvar je zapravo vrlo jednostavna. Ne mogu se izborni uslovi prilagođavati da bi se neki političar, partija ili pokret osećali komotnije. Ovde se radi o tome da su ljudi bukvalno izbegli iz političkog života. Da je motivacija za učestvovanje u političkim procesima na istorijiskom minimumu, da građani osećaju ličnu nemoć i da se ne snalaze u opštem lavirintu svih mogućih odluka, institucija, zakona, pravila, biranja. I, nažalost ili na sreću, to nema veze sa određenom političkom grupacijom ili pitanjem ko je vlast, a ko opozicija. Ova pitanja su starija i od ove i od prošle vlasti.
Zato krenimo od korena problema i izađimo iz apstrakcije. Građani moraju imati moć koja im omogućava da u svakom trenutku znaju ko su njihovi predstavnici i ko uopšte njima odgovara. Danas, u sistemu koji je od partija napravio isključive gospodare političkog života, imamo centralizaciju zasnovanu na apsolutnoj unutrašnjoj moći okoštalih partijskih struktura, koji određuju i poslednjeg odbornika u nekoj opštini u Srbiji. U takvom političkom životu, mi nemamo poslanike ni odbornike, već delegate, dok se o volji predsednika partija građani izjašnjavaju potvrđivanjem na izborima, bez suštinskog prava na lični izbor.
Moramo krenuti drugim putem, koji od izabranih predstavnika stvara kredibilne ličnosti sa utvrđenom glasačkom bazom, koja od svojih predstavnika trazi i rad i odgovore i rezultat, i tu onda više nema ni skrivanja ni zatvorenih lista. Liste potencijalnih izabranih ličnosti moramo otvoriti, unapred treba da se zna ko uopšte ima šansu da bude izabran i kako da dobije podršku, a da to nije dobra ili loša volja partijskih struktura. Takav sistem stvara pojedince sa autoritetom, a na marginu stavlja one koji od broja na listi postaju poslanici, a prenesenu moć zloupotrebljavaju ili ne znaju šta sa njom da rade?
Kako to izgleda u praksi? Sadašnji proporcionalni sistem, koji je od partija napravio gazde, a od izabranih funkcionera nepoznate ljude, zamenili bismo sistemom koji daje mogućnost da u isto vreme glasamo i za stranke i za pojedince. Na taj način bismo sačuvali značaj organizovane političke strukture koju reprezentuju skupine povezane makar teorijski, na ideoloskim i idejnim principima, dok bismo sa druge strane imali pojedince koji dobijaju podršku na svoje ime i na taj način postaju deo lokalnih i republičkog parlamenta. Po imenu i prezimenu, kako to volimo da kažemo, birali bismo 70 odsto svojih predstavnika, dok bi ostalih 30 posto bilo birano po današnjem modelu, uvažavajući sve vrste raznovrsnosti, raznolikosti i pluralizma.
Kada rešimo ko nas uopšte predstavlja, tek tad možemo dalje. Onda ćemo debatovati o tome da li u okviru ustavnih reformi treba da smanjimo broj poslanika sa 250 na 150, uz uvođenje više izbornih jedinica. A ja smatram da treba. I ne zbog demagoških fraza koje nam objašnjavaju da je to jeftinije i ekonomičnije, nego zato što je i to jedan od načina da političku scenu uozbiljimo. Tačnije, da se svi zajedno uozbiljimo.
To ime i prezime koje mi sutra znamo u parlamentu, taj osećaj da tamo negde u toj zgradi sedi neko „naš“ koga smo mi lično izabrali – to zapravo daje pravu moć. Onda tek možemo o tome koliko ko sekundi ima na RTS-u i da li je ovaj ili onaj više zastupljen u medjima. I kada kažem da to tek tad možemo, ne kažem da to nisu važne teme. Naprotiv, vrlo su važne. Ali zar nije osnovni cilj taj da u politici dobijemo kvalitetne pojedince, koji će onda, u krajnjem slučaju, znati za šta se bore, pa i kada je u pitanju takva bazična stvar kao što je poboljšanje izbornih uslova?
Zato i jeste pitanje svih pitanja da li u budućnosti dobijamo političare sa autoritetom ili siluete bez kredibiliteta, a postali su to što jesu jer im se posrećilo mesto na listi sopstvene partije?
